Нада
Под теретом
туге моје срце чами,
К’о у црном мраку заборављен роб,
Из њега се
диже болни уздах сами,
Моје су му
груди к’о ледени гроб.
Оно нема
мира, нити веће бије,
Са бурнијем
махом у млађану груд;
Ал’ тек
једна искра у њему се крије,
Која
ублажује моју скромну ћуд.
И док ова
искра у срцу ми гори,
Свака ми се
горкост претвара у слад,
И сваком се
тугом она снажно бори,
Јер моћ
искре жарке то је света над.
Бар Мило Јововић
“Голуб” бр.
11-12 1904.
Нема коментара:
Постави коментар