Плач Маргите девојке
Ветар јој беше побратим и друг
Чувши сву тугу и горчину јада,
Кад она с косом расплетеном млада,
Поноћи каза плач свој луд и дуг.
И месечине уплашени зрак,
Кроз неспокојне облаке што сева,
Виде је како несрећно запева
Ходећи сама кроз поља и мрак.
Ходећи сама нариче и зове
Лепоту царску и све витезове
Бановић где је, Орловић и Југ?
Ал’ док у болу замире јој душа
Песму јој страшну сам самотан слуша
Ветар, њен добри побратим и друг.
Милош Видаковић “Царски сонети”
Нема коментара:
Постави коментар