Столећа
Ућутале су долине и куле,
Некада пуне царевих војника,
И задужбине стаситих звоника
У камењу се сиво разасуле.
Никога нема да народ сачува.
Залуду беше и последња жртва.
Домови ћуте. Плаче земља мртва.
И ладан ветар низ пољане дува.
Тек негде у дну самотних ћелија.
Док пламен свеће лагано се нија,
Калуђер сед и смежураних рука
Артије старе листа; у планини
Кадкада лишће шушне, све се чини
Потајни корак горскога хајдука.
Милош Видаковић “Царски сонети”
Нема коментара:
Постави коментар