II Зора
Јабучилу је сагорела крила
Авај, о, ноћи, и заспали граде.
Двором се кучка Видосава краде,
Сланом је крвљу сабљу затопила.
У том и зора. Лагано свањива
И назиру се планине далеке,
Јутарња студен. Магла изнад реке.
Док мртва кула подно горе снива.
Тек Видосава уморна и бледа
Са осећањем кривице и страха
И грозничаво устављена даха,
Високој кули низ пенџере гледа,
Да ли се гдегод долином помаља
Голема војска Вукашина краља.
Милош Видаковић “Царски сонети”
Нема коментара:
Постави коментар