На обалама Јадрана

На обалама Јадрана

Под веселим блеском плаветног Јадрана,

У широком хладу маслинових гора,

Спавају туђинци из далеких страна:

Победници с Љеша, Драча, Елбасана,

Почивају мирно на обали мора,

Под веселим блеском плаветног Јадрана,

У широком хладу маслинових гора.

Само ласте мале под јесен долете

До тих становника вечите тишине,

И, пре но што к  Југу  с цвркутом полете,

Изруче им поздрав Домовине свете

И пољупце слатке од родбине њине,

Па оду, да опет с пролећа долете

На та света места туге и тишине…

…………………………………………

Но, гле, отац један с гора Шумадије

Стиже сад у луку града Сан Ђовани,

Да потражи борца, кога море крије,

Свог тужног јединца – жртву “Хамидије”-

Да потражи сина и да га сахрани,

Дошао је с даљних гора Шумадије

У питому луку града Сан-Ђовани…

Од мрака до зоре, од зоре до мрака,

За дванаест ноћи и дванаест дана,

Седео је стари на жалу Јадрана

Чекајући плиму ил’ замах оркана

И изглед’о  тело младога јунака,

Од мрака до зоре, од зоре до мрака,

За дванаест ноћи и дванаест дана.

Тужно се разлег’о  у часу тишине,

Очајнички вапај старог Шумадинца:

“Дај ми га, о, море, из твоје дубине!

Што ће теби тело незнаног туђинца?

“О, море, о, море, врати ми јединца!”

Тужно се разлег’о  у часу тишине,

Очајнички вапај старог Шумадинца.

И нема се бездна подморских дубина

Смилова над бездном очинскога срца,

Те избаци горе, врх морских хридина,

Из царства корала, из рујних низина,

Момка, ког’ је давно целивала смрца…

И нема се бездна подморских дубина

Смилова над бездном очинскога срца.

И, ено, где с дивном радошћу сатира,

Отац мртва сина у наручју носи…

Љуби га у чело, милује по коси,

И сузама среће образе му роси,

Трчећи к’о  неман сред поноћног мира

С безумним и дивљим клицањем сатира

Отац мртва сина у наручју носи.

И спушта га доле, нежно и полако,

У студену раку, у скровити кутак,

“Нек ти боравиште буде, сине, лако!

Не нађох те жива – Бог је хтео тако! –

Ал’ бар сам те мртва им’о  за тренутак!”…

…И спушта га доле нежно и полако,

У студену раку, у скровити кутак.

И крст један бео са борових грана

Старац здеља момку и на крсту стави:

“Овде мој јединац, понос мојих дана,

Спи на вечној стражи српскога Јадрана.

Живео је с чашћу; умр’о  је у слави”…

…И крст један бео од јелових грана

Отац диже сину и натпис му стави.

Потом рече: “Збогом!”, па, с штапом у руци,

тад пође у правцу дивљег Дукађина,

“Спавај, моје дете, у тој тихој луци

На Адрији српској, крај гордог Синђина!

Спавај ту, пред лицем албанских планина!

Збогом, сине!”- рече, па, с штапом у руци,

Ишчезну занавек стењем Дукађина…

………………………………………………………..

………………………………………………………...

Под веселим блеском плаветног Јадрана,

У широком хладу маслинових гора,

Спавају туђинци из далеких страна:

Победници с Љеша, Драча, Елбасана,

Почивају мирно на обали мора,

Под веселим блеском плаветног Јадрана,

У широком хладу маслинових гора.

Само ласте мале под јесен долете

До тих становника вечите тишине,

И, пре но што к  Југу  с цвркутом полете,

Изруче им поздрав Домовине свете

И пољупце слатке од родбине њине,

Па оду, да опет с пролећа долете

На та света места туге и тишине…

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови”