Војничко писмо

Војничко писмо

Очајничка битка… Крв … Оружја звека…

Покличи… Плотуни… Урнебесна јека…

У топовском огњу брда и планине

Разривене пламте. Над хладне трупине

Побијених коња, мртвих витезова,

Док, с криком, долећу јата гавранова,

И крваво сунце док заходу бежи,

Тамо, на редуту, међ’ хрпом мртваца,

С образом на пушци, један јунак лежи

Погођен у срце зрном из шрапнела,

Лежи блед, осмехнут, крвава одела,

А војничко писмо још непрочитано,

Једним му крајичком вири из шињела…

……………………………………………………

“Мило моје дете”, - пише сину мати –

“Пиши нам да л’ борбе непрестано трају!

Овамо се чује, да ће рат престати

И да ћете, опет, доћи родном крају.

Ја не тебе, тужна, мислим непрестано,

И Господа молим, и јутро и вече,

Да се вратиш мајци, материна храно,

И да ми те писмо у здрављу затече.

Баба више немаш, дете моје слатко,

Ономад, напречац, у повратку с поља,

На путу је пао… Болов’о  је кратко…

Јуче је погребен… Шта ћеш.. Божја воља.

Берба ће почети чим Крстов-Дан мине.

Виноград нам пон’о  к’о  никад до сада.

Ти ћеш дотле стићи. Док не дођеш , сине,

Нећемо га брати… Нека … Има када…

Дођи, али с венцем славе око чела,

Да те могу с чашћу својим сином звати!

Поздрави сву момчад из нашега села,

Па остан’ ми здраво! Збогом!... Твоја мати”.

Затим две-три врсте руком добре жене:

“Кад ће се, о, Боже, свршит’ војна ова!

Како си са здрављем? Сећаш ли се мене

И дечице наше и домаћег крова?

Деца су нам златна. Њих сад мама љуби.

Тата је далеко… тежак живот води…

Дођи, тата, дођи! … Малом ничу зуби.

Јова учи. Мића почиње да ходи.

Увече, замишљен, кроз прозоре вири

У Богине свеће које небо красе,

И устима малим дуго у њих  пири,

Зачуђен и срдит, што се не угасе!

Наш бостан на брегу, високо над селом,

Лагано дозрева, док зрикавци зричу,

А у житу златном, за жетву сазрелом,

Препелице тако слатко пућпуричу!

За обед, редовно, тешка срца седам,

Јер не видим тебе… То тишти к’о  рана.

Кадгод воз војнички с прозора угледам,

Ја помислим: ти си… Поздрав… Твоја Ана”.

Најзад другу страну, све до дна, захвата

Рукопис детињски, из огромних слова;

“Љутим се на тебе, што не дођеш, тата!

Поздравља те много и воли – твој Јова”…

………………………………………………………

А тамо, далеко, на ограшју тавном,

Док пукови кличу под тробојком славном,

И крваво сунце док заходу бежи,

На редуту тврдом, међ’ хрпом мртваца,

С образом на пушци, један јунак лежи,

Погођен у срце зрном из шрапнела,

Лежи блед, осмехнут, крвава одела,

А војничко писмо, још непрочитано,

Једним му крајичком вири из шињела…

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови”