О, земљо моје младости,
Кућо отаца, премила,
Колевко чедних радости -
Како си се изродила!
Ни пет векова зулума
Није просуло отрова
Кол’ко црвена прашума
Подивљалих ти синова.
У јеку гнусне освете
И колективног лудила
И туђе муке отете -
Ти си душу изгубила.
Са чопором си клицала
Чудовиштима пећине,
Али си ропски ћутала
Кад су стрељали невине.
Сад басаш мраком обмане,
Јади те јаду додају,
А бираш исте душмане,
Што те лажима кљукају.
И отуд нови понори:
Крвљу се груда опила;
Воде те стари злотвори,
„А црква веру убила.“
24. јула, 1996.
Д. Рајковић
Нема коментара:
Постави коментар