недеља, 13. август 2017.

Повратак дечјих збегова




Повратак дечјих збегова

Суморно. Мрачно. Киша сипи…
Туробни смирај зимског дана;
По земљи шушти мртво лишће,
Под небом креште јата врана.

К’о  да је прош’о  хор демона
Кроз плодне њиве, равна поља;
Рујине, пустош, уништење,
Згаришта, беда и невоља.

Кроз маглу, која све прожима,
И кишу, која сипа лако,
Редови кола, пуних деце,
Одмичу тужно и полако…

Бегунци мали журе, журе
Преко брегова и долина,
У своју драгу, родну Мачву,
Тамо, где хучи брза Дрина.

У души им је страх и зебња;
У оку: суза, једва скрита;
Тело им овлаш покривено
Остатком јадних, бедних рита.

И, мада гладни, полу-смрзли,
Сви напред журе, циља свесни;
Друштво им: ветар, снег и киша,
А покривало: свод небесни.

Страдају, пате и умиру
По друмовима, пуним блата;
На њина нежна, слаба плећа
Пада сав терет овог рата.

--------------------------------------
---------------------------------------

О, Боже, није л’ доста, што је
Људима дана горка чаша?
Зашто да пате и подлежу
Невина, мала деца наша?

Деца су рајски луч у нама
Који не гаси чак ни смрца;
Најмекши трептај наше душе;
Најлепша дирка нашег срца;

Деца су душа кућног гнезда,
Подстицај наше крепке моћи;
Деца су јата зрачних звезда
У мраку наших црних ноћи.

Деца су тело наших снова
И светла нада људског рода,
Зашто да воћке не узрасту
И не донесу златног плода?

“Ах, зашт, зашто?”- заман питам
Планете, звезде, пуне чара,
И молим небо, тражим Бога,
Ал’ добри Бог не одговара…
------------------------------------

Све гушћи сумрак. Ветар хуји,
Као на погреб згаслог дана,
По земљи шушти мртво лишће;
Под небом креште јата врана.

Поворка дуга дечјих кола
Стаје на конак у долини.
Пале се огњи… Негде тамо
Топови грме у даљини…

Војислав Ј. Илић Млађи - Нови крвави цветови



          


Нема коментара:

Постави коментар