петак, 9. јун 2017.

Браћа Машићи

Браћа Машићи

Кличу врани на кули Машића…
Мало било ето старе мајке
Са обадве поносите снајке:
“Ој бога вам два злогука тића,
Видесте ли где се војске туку
Моју децу Јована и Луку?”

“Ових дана вид’о  сам Јована
У разбоју соја јуначкога
Код Липнице села питомога,
На њему је неколико рана,
Уз бојну се сабљу привинуо –
До сад мислим да је погинуо.”

“А ја видех старијега Луку,
Јуриш чини и полеће Дрини,
Мачкову је Каму у висини,
Око њега рву се и туку
И многи се живот укинуо
До сад мислим да је погинуо.”

Заплакаше деца соколова,
Закукаше удовице, снајке,
Дивно срце препуче у мајке
За судбином својих витезова.
За гробове и толике мртве…
О, Машићи, племените жртве!



Браћа Машићи – Пешадијски мајор Лука и Јован браћа Машићи пали у борбама 1914., први на Мачкову Камену, други код липничке цркве 1. августа.

Милосав Јелић - "Србијански венац"




          

Нема коментара:

Постави коментар