Радоје Пантић

Радоје Пантић

Јуриш чини Пантићу Радоје,

А већ јунак допануо рана.

Прса су му крвљу покапана,

Десна рука сломљена на двоје…

Јуриш чини Пантићу Радоје.

Пред њим дршће кршна Стена Сива,

А за њиме четници у бесу;

Зарива се олово по месу

И смрт тешком пољубом целива,

Пред њим дршће кршна Стена Сива.

Крвав кличе Пантићу Радоје:

“Ил’ успети или погинути!”

Тад Босанци кидисаше љути,

Челик-жице сломише на троје…

Крвав кличе Пантићу Радоје.

Магла сива планине покрива,

А тек пламен кроз увале срне –

То Бугари беже преко Црне,

Ноћ језива нигде јава жива,

Магла сива планине покрива.

Мртав лежи Пантићу Радоје

У освиту победнога дана,

На њему је неколико рана,

Десна рука сломљена на двоје…

Мртав лежи Пантићу Радоје.

Радоје Пантић - Пешадијски мајор Радоје А. Пантић (33. кл. В. Академ.), родом из Неготина, паоу јуришу на Сиву Стену 19. септембра 1916. као командант 2. добровољачког батаљона. После друге ране у главу, онесвесне, а чим је дошао себи узвикне:”Напред! Положај морамо узети, па ма сви изгинули!”Сви су му ордонанси поубијани јурећи да га изнесу из ватре.

Милосав Јелић - "Србијански венац"