понедељак, 6. март 2017.

Димитрије Јевтовић Полимац - Пут у Милешево

Пут у Милешево*

На коњима нас три сапутника
Путовасмо Милешеву-храму
Преко пустих брда и планина
Јездили смо кроз јесењу таму.

Сви смо били без зимских капута,
Сјевер нам је пробијао груди,
И јесењег дана студенога
Ледене смо подносили студи.

Немилосно шибаху нас гредом:
Снијег, киша и силне олује,
Наши коњи увијаху вратом,
Као љуто ишибане гује.

Ја започех припов’јетку стару:
Маја, јуна, јула и августа,
Овуда сам пролазио често
Док природа не бијаше пуста.

Свјеже ми је мирисало цв’јеће;
Тице су ми пјевале са грана...
Још бих дуго друштву припов’јед’о
Срећну прошлост некадашњих дана!

Ал’ ме садруг трже изненада:
„Мoл’ се Богу, умукла ти лира!
Зар не видиш да смо дошли, друже,
Сасвим близу? Ено манастира!“

                            *

Вече бjеше. Са западне стране
Црну Стијену изнад манастира,
Зрак вечерњег сунца обасјава –
Прошлост стара из долине дивне
Замириса к’о светиња права!

Мало за тим, с ореолним сјајем
Божанствена указа се лавра,
Која но је сазидана давно
Пре Косова сто педесет љета
Док мој народ живијаше славно.

Тад се сјетих свега што је било:
Прве славе и срећнијех дана
И последњих невоља и б’једа,
Што мом роду напаћеном љуто,
Повјесница света припов’једа.

Ту се сјетих и Светога Саве,
Ком ту бјеше свето боравиште,
Пре но га је тиранија стара
Однијела на спалиште клето
На висине сиједог Врачара.

Мени сузе полећеше кришом
У том јаду и великој тузи,
Па ми тешко уздахнуше груди. –
То спазише моји сапутници,
Па се мени окренуше људи.

И уморне коње уставише:
„Шта?... ти плачеш! А рад чега, друже,
Кажи нама као друштву своме!?“
Оставте ме, драги сапутници,
Ја сâм не знам, шта је срцу моме!...

Димитрије Јевтовић Полимац

*Аутор је у вријеме када је настала ова пјесма (1909) био професор Пљеваљске гимназије.



Из књиге

“СВЕТОСАВСКА ТРАДИЦИЈА У ПЉЕВАЉСКОМ КРАЈУ”

Приредио

Добрило Аранитовић






Нема коментара:

Постави коментар