Мој Божић
У моме куту дан све више трне,
Већ горе светла с високих катарки,
А тамо негде сред пучине црне
Пламсају бакље са рибарских барки.
Ја слушам море, шум његових вала,
Што ми га ветар доноси с пучине,
Ко нежни поздрав далеких обала,
Мог родног краја, моје отаџбине.
Као да с ветром допире до мене
Дах нашег мора и јек наших вала,
Као да горе давно напуштене,
Шуме преда мном са туђих обала.
И као да с ветром допире до мене
И мемла с наших безбројних згаришта
И тајни вапај земље ојађене
За изгнанике са српских огњишта.
Сутра је Божић, Опет у туђини!
О, кол’ко дана тешких понижења,
Само због тога што смо у истини
Тражили путе и права решења!
Сутра је Божић! Преда мном на столу
Тробојка српска и храстова грана,
Два моја нема сведока у болу,
Два сапутника из срећнијих дана.
И неколико прочитаних књига
Са мога стола црне се у тмини,
Корпе старих радости и брига
Предате давно мољцу и прашини.
И ништа више сем ветра и ноћи
И носталгичне симфоније вала,
Што ми у мојој чемерној самоћи
Доносе поздрав са драгих обала.
Сутра је Божић: Опет сред туђине!
Свуд гриве мрака широким видиком!
Хоће ли икад’ ова ноћ да мине
Да бар не умрем тужним изгнаником?!
Д. Рајковић
Нема коментара:
Постави коментар