петак, 01. јул 2016.

Божо Милатовић - Над гробом Војводе Петра Вукотића


Над гробом Војводе Петра Вукотића  

Тужи Чево поносито!
И изливај топле сузе,
А смрт горду љуто куни
Што ти силног Змаја узе.

Бог је клео љуту халу,
Што ти перје скиде с главе
С ловорима окићено
И с поносом бојне славе!...

Али нећеш плакат само,
Но ћеш искат помотњика,
Од Ловћена па до Таре
И од Плава до Липника.

…..Крстац и Грахово
Своје сузе штедјет неће,
И у вијенац Безсмртнику
Најсвјежеће уплест цвјеће!

Па Голија с равним Гацком,
И с гласитим Невесињем
Окитиће вјечну раку
Са вјечитим рајским цвјећем.

Тамна Пива и Никшићи,
Одјекнут ће тужним плачем
И све земље куд је Оро
Крстарио оштрим мачем.

Да раскине оков раји,
Да јој снажну руку пружи,
Да је ропства ослободи,
И с Црном је Гором сдружи!

Ни Јадранско море сиње,
Останути мирно неће,
Но ће у знак топлих суза
Да валове своје креће!

А ти сунце што си свуда
Пратило му славна дјела!
Озари му славну раку
У знак хвале и опјела.

Дубокоодани
Божо Милатовић
Учитељ

Манастир Ћелије  19/1  1903.







Нема коментара:

Постави коментар