понедељак, 07. децембар 2015.

Душан Петровић - Сан

Сан

Зашто је суморно на умору борје?
Да л врхови њини што звездама броде
Виде нове зоре, ново праскозорје,
Ил путеве таме што у понор воде?

Ветар тромо њише врхове у борја,
Тешки шум зајеца, као јаук poбa;
Глас немани хара без сна и обзорја,
Авет смрти трује ово глухо доба...

Борје, борје тромо, где су снаге твоје?
Где видици светли, хоризонти плави?
Где закони правде што судбину кроје,
И луча слободе сужњу да се јави?

Грех гуши, убија, саблазан царује;
Крици, јаук, вапај - све узалуд, авај!
Глад безброју људи костурницу кује,
Бич смрти фијуче - ал борје не чује!

С хуком свет пролази, хоризонт крвари;
Душе у очају смртни страх проткива,
И нигде светлости да надом озари.
А савест у борја мртве снове снива.

Борје, црно борје, да л знаш худу плату:
Сати немо ткају покров смрти твоје,
Пашћеш под кнут грозном, крвавом Пилату,
Да мртви изброје мртве дане твоје.

Сном тешким, чемерним, успавано борје
Замрло у тами - ко дубоке воде;
Мртвилом суморним ћути зеленгорје.
Док кроз поноћ нему звезде броде...броде...


Душан Петровић

Гласник Српског историјско-културног друства “Његош” 
Јуни  1991.










Нема коментара:

Постави коментар