уторак, 15. децембар 2015.

Јелена Остојић - Боли…

Боли…

-Кажи ми: што си тако тужан друже,
Набрана чела и сав таман тако?
Мутан поглед говори ми јасно:
Ти много трпиш и тајно си плако.

“Надао сам се, заносио дуго,
Мој сан је добар и обасјан био…
Ја сам у њему вјеровао Бога
И као себе ближње сам љубио,

Отворио и себе, сан и срећу –
И они су ме својим братом звали!
Волио сам их све … А једну највише …
А зашто су ми срце ишчупали?”

Јелена Остојић, Зворник


Босанска Вила бр.  10  1911.










Нема коментара:

Постави коментар