Цpногорска победа над Скадарским пашом Мaхмутом Бушатлиом

Песен  Цpногорска  победа над Скадарским

пашом  Мaхмутом Бушатлиом

Књигу пише Махмуте везире,

Арбанац  је а од турске вјере,

Он је пише баш у Скадру граду,

Књигу пише глади своју браду;

Пак (је) шаље он у Гору Черну,

Баш владики горе у Цетињу.

Јеси л’ чуо, цетињски владико,

Наћиће те чудо превелико,

Ти се прођи от мојих земаља

Да т’ не нађе велика невоља,

Прођи де се, ти владико, Брда,

Моје земље, да т’ не сретне беда,

И Пипeрa и Белопавлића

И остали(х) сви (х) турских брдића,

Који тебе доносе дарове,

Отступају од моје државе;

Три царева града затворише:

Спужа с Виром и Никшића тврда.

Сакупићу моју силну војску,

И пешаке и још чету коњску,

Сва ћу она Брда похарати,

Све изсјећи, у ропство отвести,

Митрополит тад књигу прочита

И разуме што Махмуте прети.

Књигу чита Петровић владика,

Црногорцев и слава и дика,

Књигу пише губернатор Јоку,

Њему шиље управо у руку.

Витез Јоко, црногорска главо,

Ходи брже ти к' мени управо,

К мени, бане, у Манастир брже,

От везира мени књига стиже,

Да ће везир на нас ударити,

Да ће земље наше поробити.

Како бану ситна књига дође,

У Манастир он к владики пође.

Владика га лепо дочекао,

От везира књигу прочитао,

Књигу чита а сузе пролива,

Бана Јоку у лице целива.

Сад што ћемо, црногорска главо,

Промисли се и расуди право:

Духовна сам ја персона, бане,

И не желим да нам људство гине,

Ни да с руше наше пркве свете,

Нит’ христјане у робство да воде; -

Црковно би (ја) све благо дао

Да б’ везира смирити могао.

И то Јоко одговори тихо,

И владики бесједи овако:

Не бојмо се ми, владико свети,

Неће Турци нама досадити,

Нит’ ће Брда наша похарати,

Нити цркве наше разорити.

По нахија да књиге разшљемо,

Поглаваре амо дозовемо,

Совјет скупа ми да учинимо,

Куд ће који да се наредимо;

Да идемо у Белопавлиће,

Брже-боље, него везир дође.

Кад владика речи саслушао,

От весеља на ноге с дигао.

Чини, бане, што је тебе драго,

Нит’ штедимо ми црквено благо.

Дарова му коња најбољега,

Да га нема, брате, ни у кога.

По наијам књиге расписаше,

Поглаваре к себи сакупише,

Сви заједно вјеру зададоше,

Јеванђеље свето целиваше,

Да Брђане браћу не издаду,

Нит’ се Турком не даду под владу.

Три хиљаде сакупише војске,

И одоше против силе турске,

Отидоше у Белопавлиће,

Дочекаше турске агариће,

Секоше их за недељу дана.

Турску војску угледа зарана.

Паде везир више Спужа града,

И то војске трилесет хиљада.

Шест хиљада посла на Никшиће,

Нa IIлешивце да ударе хоће,

Да разметну младе Црногорце,

Да распуде као курјак овце.

Дивно Јоко ал’ разреди војску,

За здержати ону силу турску.

И постави буљубаше војсци,

Све по избор који су јунаци:

От Цетиња Мартиновић Пера,

Он с’ не боји арбанаска звјера,

Из наије Ђурашковић Лука,

От оружја не трепти му рука,

И делију Петра от Стругара,

За њег нитко не коси ни стара;

Од Његуша барјактар Мијата,

Баш јунака доброга от рата;

Од Блевлица војводу Вуксана,

Баш делију, брате, поизбрана;

На барјаке разредише војску,

Да ударе на ту силу турску.

А кад дође петак турски светац,

Скочи везир баш на један хотац,

И удари на Белопавлиће,

Баш на село, брате, Мартиниће.

Мартиниће село опалише,

Црногорце истом раздражише;

Кад удрише млади Црногорци,

Као они раздражени вуци,

Били су се од јутра до подне.

Сиви соко губернатор Јоко

Бодри јунак отворио око,

А где сте ми, браћо Црногорци,

Сад се каже да јесте јунаци,

Потергните ваше остре маче,

Турска мајка нек’ данас заплаче.

Кад јунаци маче потргоше,

Пак на Турке сложно нападоше,

И сву ону силу пометоше,

Много Турци несрећно падоше.

Зелена се обагрила трава,

И от крви и от турски глава,

Љути рана и везир допаде,

За мало му и живот отиде;

Погибоше два паше цареве,

И четири алај-бега права,

Три кадије велике цареве,

Изгубише своје горде главе,

Седамдесет ага и четири

Своје главе драге погубише,

И још к' томе пет хиљада војске,

А остали безобзирка бјеже,

(Бјеже) Турци низ ту реку Зету,

Да б’ утекли Скадру граду клету.

Остадоше млади Црногорци,

Слава Богу и Богородици,

Доста турског сакупише блага,

И оружја, браћо моја драга,

Седамдесет и четир барјака,

И остале робе от Турака;

Здраво су се дома повратили,

И јуначке пјесме попјевали.

Мало затим врсме постојало,

Ал’ везиру не даде срамота,

Чини му се да то није доста,

Heгo опет ситну књигу пише,

И у књиги љутим јадом дише,

Те и’ шаље губернатор Јоку,

У Његуше дође му у руку.

О ти Јоко, црногорски краље,

Врло си се посилио, брале,

И разбисте моју силну војску,

Побисте ми главаре на боју.

Е да с’, момче, ти заборавио,

Када сам ти дворе разорио.

Ево опет идем на Његуше,

Похараћу све до саме душе,

Дворе ћу ти опет оборити,

А тебе ћу жива ухватити, -

И на муке различне метнути,

А најпосле на огњу спалити.

Вели Турчин ал' не ако Бог да,

Што ће бити тому се не нада.

Када Јоки ситна књига дође,

Друго Јоко отписиват пође:

О везиру, турска потурице,

И нecрећна, море, кукавицо,

Што ме кориш, турска аџамијо,

Да си моје дворе попалио,

И Манастир на пољу Цетињу,

То се згоди у оној години,

Ал’ ми ниси сабљом одолео,

Ни јунаке моје предобио,

Већ подмити моје Црногорце,

Мислили су да добију новце,

Те су били онда оступили,

Са малином мене оставили,

Не имадох праха ни олова,

Ипак моја глава оста здрава,

Сад у здравље од Беча ћесара,

Моја војска ничим се не стара,

Имам доста праха и олова,

И на избор јоште добрих глава.

Ход’ на мејдан ако ти је драго,

Да т’ остане твоје пусто благо.

Кад везиру ситна књига дође,

Просипати своје благо пође;

Ситне књиге пише на све стране,

Како держи: од рјеке Бојане,

Руменлије и Арбатовине,

Скендерије љуте и огњене,

Све што боље сакупи делије,

И под њима вриште бедевије.

Пак је војску лепо разредио:

Шесет хиљад’ сакупио војске.

На Сутoрман планину високу,

Тамо посла пет хиљад’ Турака,

Да уставе Наију церничку

Да не иду помагати Јоку;

Пет хиљада другије послао,

И орде им овакове дао,

Да на Ровца и Морачу иду,

Да у помоћ Јоки не отиду;

Пет хиљада на Поље никшићко;

Пет хиљада посла к Пиперима,

Белопавлић затворити с њима.

-- Кад је везир војску разредио,

И наредбу тако учинио,

Везир паде украј Подгорице,

С четрдесет хиљада војника.

Кад је чуо губернатор Јоко

Добро јунак отворио око,

Кад разуме што на њега иде,

Са пет страна да везир напада,

Разви Јоко свилен алајбарјак,

Па на коња посади се јунак,

Собом води његушке делије,

Над њима се алајбарјак вије

С њима иде на поље к Цетињу,

Да владики покаже истину.

Код владике находи главаре:

Од Цернице Пламенца сердара,

Од Наије војводу Савића,

И остали од земље племићи.

И разумно совјет учинише,

И још љепше војску наредише:

Хиљада је од Рјечке нахије,

По избор су то, брате, делије,

Од Чернице четири стотине,

Све јунаци то су од старине,

За помоћи Нахији љешанској,

Одољети оној сили турској.

Пак отиде Јоко и владика,

Који но је црногорски дика,

Не боје се скадарских делија,

И сва листом Катунска нахија,

Код равнога поља Јаночкога,

Прима Спужа града бијелога;

Пак бијеле књиге расписаше (к војводама)

Једну шиље питомој Церници . . .

После овога стиха је очигледно нестало текста у коме су морале бити описане даље припреме за борбу.

Песма се наставља стихом:

Разгнаше се на барјаке Турци,

Ко’ пред вуци бијели јагањци.

А кад виде Махмуте везире,

Бјежи јадан те се не обзире,

Пак дозива паше и бегове,

И остале главаре његове.

Коњици се коња дохватише,

Од појаса сабље повадише,

Сташе своју устављати војску,

Да ће гонит, мисле, црногорску.

Ал’ се они гонит’ не дадоше,

Но по једну пушку испалише,

На гарду и’ јуриш учинише,

Бритке маче на њи окренуше.

Многа турска ту се проли крвца.

У студену ту реку утица,

Црвени се вода ту у реци,

Наоколо леже мртви Турци.

Ту погибе Махмуте везире,

Као они који нема вјере,

Око њега седам-осам паша,

Истина је, то је дика наша,

И дванаест великих бегова,

У њима је сила Махмутова,

Шест стотина ага и делија,

И остали, брате, бедевија,

И дванаест хиљада Турака.

Изгибоше жалосна им мајка;

А остали воду пребродише.

Црногорци весело осташе,

Сјеку турске по разбоју главе,

Те делије црногорске праве,

Свлаче са њих богато одјело,

И оружје оно турско свјетло.

Подгорици кад Турци дођоше,

Христјанице до две отправише,

Просит тјело у Петра владике,

Ох, Махмута арбанаске дике,

Да га Турци чесно укопају,

И алкуран да му очитају,

Пет хиљада да даду цекина.

Тако, брате, права је истина.

Ал’ владика, ко духовно лице,

Он не гледи на њихове новце,

Но на мертву не хоће освету,

Тело Турком дао би без плате,

Ал' не даде губернатор Јоко;

Трже мача, и учини тако,

На комаде исјече Мамута,

И на огањ све комаде спрета,

Као што је он Јоки хотјео,

Да је само у томе успјео,

У пепел је њега обратио,

Мухамеду свецу оправио.

Слава Богу и Богородици!

Сви Христјана благој поборници,

На похвалу Петровић владики,

Чест и даје губернатор Јоки.

Конец.

ИСТОРИСКИ  ЧАСОПИС

Орган Историског института САН  1948.