Шта трепти ноћас, у црноме грању?
И зашто, крикнув, изнад наше главе
Све ноћне тице беже, пуне страве,
Кроз поноћ ову у тамном чекању.
О, гле! дубоко иза мрачне горе
небо се у трен запали и грану,
Ко суве шуме пламеном да плану
И хиљадом се буктиња разгоре.
И један вихор, што ништи и хара,
Шум један, тресак, чу се из пожара
Ко водопади хуком да захуче.
Бегајте! То се над врсима ломним
Са пљуском жара, с крилима огромним,
Помаља силан Змај Огњени Вуче.
Милош Видаковић
Књижевни Југ
Нема коментара:
Постави коментар