Још који дан ил’ који час
Отвориће се нова рака,
И ја ћу чути тужан глас
Од пријатеља и рођака:
Да си уморне очи свела
У тами нашег бедног села.
А ја ћу тада бити, знам,
Далеко негде у туђини
И на једном ћу остат сам
К’о
самац галеб на пучини,
И на ме тад к’о гладна змија,
Зинуће мрачна провалија.
И осетићу часа тог,
Да ће ми тога црног дана
Нестати живог срца мог
И савест бити закопана,
И заплакаћу с тешка јада
Горко и болно к’о никада.
Ал’ моје сузе у тај дана
Задње ће бити целог века,
Ја ћу остати сиротан
Али без плача и лелека,
Јер после тебе, добра мати,
Ни за ким нећу заплакати.
Милош Перовић, Скопље
Босанска Вила бр. 6 1911.
Нема коментара:
Постави коментар