понедељак, 8. јун 2015.

Михаило С. Балетић - Јуначка погибија капетана Мојаша (Киње) Станкова Вукотића

Јуначка погибија капетана Мојаша (Киње) Станкова Вукотића у боју на Бардањолту 25. јануара 1913. –


На прагу Скадра, пропасног зјала
Глед'о  сам борбе и мучних зала! ...
О Бардањоле, крвави вису,
Сотоне клети, о, жедни рису.
Земља ти црна у крви живи,
А наши на те насрћу диви.
Вулкани црни, што на те горе,
Не видим сунца ни лаке зоре,
Ал' видим сједог витеза – старца
Огњеног змаја – тврдога срца
Кроз пламен живи напријед јури,
Катунски оро оно је сури;
То Мојаш бјеше сиједе косе
Старе га ноге хајдучке носе
Ђе крвца црна с'  бај'нета точи
Орловским скоком напријед скочи
„Напријед“ каже, идемо дјецо,
У борби Србин није још јец'о;
Тарабош глете у у пламен гори
Све ми је онђе! – летећи збори;
„Кољевко моја, мојега јата,
Суморна када судба их хвата“.
Па сину, јунак и крила диже,
„Онамо“ рече „идемо ближе....
Жеља ме силна, на Скадар вуче,
На српске земље, ђе Србин хуче;
Слободо српска јави се нама,
Ти си ни свагда светиња сама“
Јарости пуном, до жице дође
Ох, с дивним јатом, јунака онђе!
Пријеђе жицу, препону тешку,
Ђе смјелост своју маче витешку!!...
Пошто је дуго љешеве трза
Ђе пламен гори и танад брза,
Ту Мојаш стари у крви леже
Смртан се бори, и јоште сеже.
-Слава ти, слава! Твојему раду
Јуначе храбри, не губи наду
Катунски орле с крвава Кчева,
Ђе Србу ћорда од вазда сјева ....
Кољевко људи, ријетког пара;
Жеља је труда твојега мара.
Под гајтан тврди, у јато људи
Почивај мирно, и миран буди
Раја ће српска, добити крила
Славит'  вас земља, мајка вам мила.

Муселим, 29. јануара 1913. г.

Михаило С. Балетић


Цетињски Вјесник бр. 29   1913








Нема коментара:

Постави коментар