уторак, 02. јун 2015.

Освојење Бардањола

Освојење Бардањола

Јече брда, ломе се планине,
Пролијећу црне орлушине.
Стоји треска, ломе се небеса,
Сва се земља љуља и потреса.
Пала тама, не видиш никога;
Чујеш уздах друга рањенога.
Није шала тридесет хиљада
Са три стране бију Скадра града.
Пролијећу огњени угарци,
По имену зову се јунаци.
Силан картеч сипље из топова;
Проврели су крвави студенци;
На лазине панули јунаци;
Изломљене сабље и барјаци;
По присоа бијеле се чалме,
Пале пусте токе и доламе;
Син до оца лежи у комаде
Брат на брата наслонио главу,
Да би лакше испустио душу.
Пролијећу птице злогласнице,
А кроз горе плачу кукавице.
Сунце стало па је заплакало,
Море чуло, па је уздахнуло.
Краљ Никола са три своја сина
К'о  олуја лети по планина,
Храбри своју дјецу, Црногорце,
А рањене љуби и цјелива;
Моли Бога и свеце призива;
Док се живот грмљави излаже,
Три му сина к'о   војници страже.
Као чавке попадале мајке,
Носе воду, перу ране љуте,
И к'о станци каменови ћуте.
Нема нико да сузе пролије,
Нема нико да се зрна крије.
Леже мртви, пролијећу живи,
Прсимице обарају шанце,
Смијући се подносе ударце.
За три ноћи и три  б'јела  дана
Падала су ђулад усијана,
Као врела киша из облака,
И горела срца у јунака.
За три дана нико није сио,
Хљеба ијо нити воде пио;
Док су лави, мрки Црногорци,
За шанце се руком дохватили
И Бардањол са земљом сравнили.
Виђи сада страшнога покоља
На крвавом вису Бардањола:
За грла се хватају јунаци
И падају и дјеца и старци;
Бајонети кроз прса продиру,
Турци као из земље извиру,
Кроз прокопе пут Скадра се краду,
Црногорци бјежат им не даду,
Но их бију и живе хватају.
Колико је брда и планине
Нигдје нема рупе ни долине,
Ђе нећеш наћ' Срба и Турчина
Ђе су пали један до другога
Загрљени без даха једнога.
Носили се, па се уморили,
Један другом душе извадили,
Ту погибе цвијет од момака,
Ту остаде хиљаду јунака,
Да их једу гаврани и вуци,
А чувају поноћни бауци;
Хиљаду је рана допануло;
А Турака паде пет хиљада
Да ниједног већ не види када.


Гор.







Нема коментара:

Постави коментар