уторак, 02. јун 2015.

Вук Ђ. Гојковић – Богићевац - Ноћни стражар на Бардањолту

Ноћни стражар на Бардањолту

Вјетар .... пљусак.... Сијевање муње,
Грмљавина, што небо пролама
И вапајно цвркутање жуње;
Трен свјетлости, затим густа тама....

У подножју Кира вали хуче,
Појачани шњегом с Проклетија,
А Тарабош хаубица туче,
Прко кога електрика сија....

С бијелог Дрима јек трубе долази,
Шумадинце на топове зове,
Јер Дрим нагло буја, придолази,
Треба хватат'  с њима шанце нове.

Скадар ћути, у њемој тишини,
Коју само страх створити може;
Стражар стоји, брду на висини,
А киша му продире до коже....

Час премишља: дивно ли ће бити,
Када пошље оволико љета
Српски барјак стари град окити,
И весло јекну звона света....

А час опет бродовља се сјећа,
Аустрија, што у српско море
Увезла га, да би стара срећа
Служила ју и у ове горе;

Те да ово, што смо крвљу нашом,
Претопили по хиљаду пута,
Истргне нам и с отрови чашом
Умори нас као змија љута....

На ту мис'о  скрипнуше му зуби,
И московку са рамена скиде;
Муња сјева, стражар пушку љуби....
Прену, стаде.... Ено неко иде.

-Стој! – одјекну, кроз тутњаву грома
-Овај брзо пропустни знак рече,
Јер иначе више свога дома
Виђа' не би, пошто стражар клече....

И три лица, у мрке цераде,
Приђоше му са: „Здраво јуначе“,
Он познаде перјанике младе,
Па и момче што пред њима скаче.

Та Њега је већ познати лако,
-Син је Краљев, ал' гдје војник стиже,
Он обиђе увјек мјесто свако,
Па и онда кад топ земљу диже.

Пошто јендек и жицу прескочи,
Што ју наше груди оборише,
Изгуби се стражару из очи;
-Оде ланцем, шибан пљуском кише....

В. Бардањолт     Вук Ђ. Гојковић – Богићевац


Цетињски Вјесник  бр. 31   1913






Нема коментара:

Постави коментар