уторак, 29. јул 2014.

Ђуро Перовић - Прилоком смрти Њене Свјетлости Књагиње Зорке Карађорђевић



Прилоком смрти
Њене Свјетлости
Књагиње Зорке Карађорђевић

Наднио се облак црни
Над  Ловћеном поноснијем
И спушта се у прамове
По горама околнијем.

Кроз облак се указала
На Ловћену б’јела вила,
Каква  јоште изодавна
На њем’  није доходила.

У црно је увијена,
Па бисерне сузе лије;
А лахор јој власи дуге
По ловћенском вису вије.

Тужан поглед свуда баца,
К небу диже главу своју;
Подвикујућ’:”Боже благи,
Спаси болну другу моју!

Ах, спаси је, Боже, спаси!
Чуј уздисај слабом створа,
Који но ти молбу шаље
С мученичких ових гора”.

Тако с’  вила Богу моли
Да јој спасе другу дичну,
Ал’  у р’јеци које бјеше –
Спази свјетлост необичну …..

Зачуди се вила б’јела,
Хитро главу к небу диже;
Гледну свјетлост, која с’  спушта
Ка Ловћену све то ближе.

Како свјетлост ближе приђе
Размаче се црна тмина,
Из свјетлости  указа  јој  с’
Дивна Зорка с анђелима.

„Стегни твоје срце тужно
Друго моја, друго мила!
Па се радуј, кад сам ‘вако
Створитељу угодила.

Те ме ево к себи призва
У божанске ове краје,
Гдје је вјечно уживање;
Там’  на земљи живјет, шта је?....

Утишај се друго драга!
Неће, вјеруј,  дуго проћи,
Видјећемо с’  амо брзо
Сви морате  к мени доћи!”

То изрече па се вијну
Пријестолу небесноме,
А тужна јој друга оста
На камену ловћенскоме.

Цетиње,     10. Марта  1890.


Глас Црногорца 18-III-1890.







Нема коментара:

Постави коментар