субота, 28. јун 2014.

Јован Поповић - Липовац - Успомени војводе Миљана



Успомени војводе Миљана

Сред плавог неба, - на другом свјету,
У свом заносу, - орловском лету,
Књаз Данил хћеде мртав да знаде,
Да л’ Српство трпи косовске јаде.
Да пита храбро, како му војска,
Како му миса’ његова својска;
Јединство Српства невоља  пуна
На ком ће синут Душана круна!
Како му дјеца, крвави борци,
Како му мисле сад Црногорци. -
Да ли сврх својих поносних гора
Орлићи гледе пут сињег мора?!
Да л’ испод гордих Ловћенских ст’јена
Пут …. гледе и пут …..?!
Да л’ огањ којег ора’ упири
Да л’ се распламти - или умири?!
Да л’ јоште букти књажевским пламом
Ил’ можда блједи косовским срамом?!

Кога ће звати? …. слугу ће вјерну,
да сврши одма заповјед смјерну
Те позва тебе, Миљане стари,
Тамо гђе стоје божји олтари. -
Па стар јуначе помисли тада
Послати сина Тодора млада,
Да он исприча свом господару
Што се на српском твори олтару ….
Ал’ старом орлу, стар соко треба
Да му ка’ гласник дође сред неба,
Да му исприча: миса’  његова
Да л’ оста жива или удова?!

Тешко би мени пјеснику младу
У ово доба, у овом јаду
Гђе Српство цмили,  гђе Бога моли
Несрећи тешкој да но одоли.
Гђе једни вапе. - У ланце гину. -
Други робују горем туђину!
Па у тај лелек и јаук љути
Мучно је књаза мртвога чути ….
Што пита - како - стара јунака
Тамо далеко иза облака ….

Ал’  вила моја ловћенска млада
На небо бјеше слећела тада,
И пошто све је видила, чула
Код мене се је одма врнула
Па мене рече: “соко кад стари
Дође гђе рајски стоје олтари,
Виђех, у оном сјајноме кругу
Књаза Данила Божега слугу.
Гђе као сунце блиста - и сјаје
И Српства броји он уздисаје.
Па кол’ко боли српских преброји
Толико суза небо напоји ….
Још кол’ко јада старац бесједи
Толико пута књаз му преблједи! …
Ма кол’ко пута  за добро зачу
Толико пута зас’ја у плачу,
Толико пута лице му ведро
Поста ка’ сунце на нобу једро,
Толико пута ватрени плами
Синуше као сунчани прами.
Ма очи, очи, жестоке очи
Сјеваху као муња у ноћи,
А глас му као неба олуја
Небеса цјела тада узруја ….”

“Ма рече што? кажи ми вило
Пошто се небо тако збунило?”

“Он пита, зачух, војводу храбра:
Насљедник мој дал Српство сабра
Дал га ојача, дал га умножи
Дал га оснажи дали га сложи.
Од моје мисли што млађан створи
У четврт вјека војводо збори!...”

„Мој Књаже, чуј ме дужност налаже
Вјернога слуге …. све да ти каже:
Улциња дивна, тврдога Бара,
Никшића гордог, крвника стара.
Жабљака, Спужа, лабуда тице
Стражара вјерног од Подгорице.
И Колашина јуначког сина
На сабљи оте Књаз од туђина!
Па знаш ли јоште Јадранско море
Узеше твоје крваве горе ….
Па знаш још што …. бораца јато
Узеше на мач Скадарско блато! ….

„Доста је среће! ….
Но мисли моје још бјеху веће!...”

„Добар гласниче, Миљане врли
Дођи да књаз те стари загрли;
Па и ти старче ко ја не жали
Е су те смртни покрили вали!
Пошто ми каза толико среће:
Е миса’ моја погинут неће!”

2. априла 1886.


Ј. Поповић-Липовац








Нема коментара:

Постави коментар