среда, 25. април 2018.

Алекса Дрецун - Ја сам Србин


Ја сам Србин

Ја сам Србин, Србин прави,
У ком српско срце бије,
Које никад испред смрти
Заклонио главу није.

И ако ме од Косова
Петстољетна тама била,
Ал’ ми ипак нигда није
Дух прегнућа саломила.

Но сам оста’ тврд ко стјена
На бранику земље своје;
У мукама и кроз патње
Очува сам име моје.

С тим именом ја се дичим
Кад се могу “Србин” звати,
За који сам увјек спреман
Свој млађани живот дати.

Алекса Дрецун

“Голуб” бр. 1  1910.














Велимир Дабановић - Домовини


Домовини

Домовино мајко моја мила,
Домовино рају жића мога,
Слатко ми је међу твојим крилма!
Тебе прво волим посл’је Бога.

Па како те и вољео не би,
Када душа дише само за те!
Када срце само куца к’ теби,
Жеља, мис’о кад ме теби прате!

Хитам, хитам поздравит’ те радо
С’ овим мојим првим редовима,
Јер ти си ми овог свјета благо,
Са поносним твојим висовима.

Свак на овом свијету који знаде,
И сјећа се твоје силне бајне,
Урезано у срцу имаде
Алем камен твоје круне сјајне.

-Гдје је вријеме што је негда било?
Одавно је прохујало веће,
Нама диван спомен оставило:
Спомен славе који мријет’ не ће.

Твоје стијене прађедови мили
Бранили су као љути лави,
И за те су своју крвцу лили,
Све у прилог твојој већој слави.

За крст часни и слободу свету
Ма да мали они бјеху бројем,
Безбројноме душманину клету
Показаше ријез сабље своје.

Овде, онде, куд оком погледим,
Овде, онде, свуд су раке њине,
Мјеста света свуд су куд загледим,
Њих обалом пуши море сиње.

Свуд слобода златна шири крила,
Кроз поноре од твојије’ груди.
Домовино мајко моја мила,
Домовино, здраво, здраво буди!

Бар (Црна Гора)     Велимир Дабановић



“Голуб” бр. 1  1910.












уторак, 24. април 2018.

Мехмед Пиљаревић Афиз - Србин сам


Србин сам

Ко ми рече да сам Турчин,
Судио му за то Бог!
Зар не знаде да сам Србин,
Српски борац рода свог!!
Од вајкада па до данас,
Српски зборим, српски творим
И за српско своје име,
Србождером ја се борим;
А и вјеру своју љубим,
Што је оци мене даше.
А љубићу још и више
Све светиње српске наше.
Да је било среће таке,
Као данас што је има,
Не би никад раздор био,
Међу српским синовима.
Зар због вјере да се гложим,
С браћом својом, друге вјере?
Не ћу! свађа с браћом пропаст нам је,
А душману корист то је.
Нека чују! нека знаду, душмани!
Да сам српски прави дјетић  
Ко чаробни ружин цвјетић,
И још вјеран братац Срба православних.
Вјеран синак прађедова славних!

Сански-Мост, 1898,

Мехмед Пиљаревић Афиз

“Голуб” бр. 11 и 12  1898.














субота, 21. април 2018.

Dragutin Karlo Deklić - Epilog






Epilog

Nema Draga škutarice,     (1)
nema stare učiteljice,
nema majke mučenice,
nema ko da žalbe piše;
Niti Ozne nema više,
pa se sada lakše diše;
Još se ipak zbori tiše
da se kletve ostvariše;

Moćnika se majka odricala,
jamaru se kuća iskopala,
silniku se sestra otrovala,
krvniku su djeca inšenšala,     (2)
komandantu, unučad propala,
isljedniku riječ je prestala,
komesaru, kćer se prokurvala,
heroja je baba ispljuvala,
prvoborca, braća ga pokrala
i vlast nova na otok poslala,
špijunu je lijeva ruka pala,
a pjesnika ludnica dopala;
Bratija je kugu dočekala.

“Puče kolan svečevoj kobili,
okrenuše kola niza stranu”;
Sve se kruni, rasipa i pada,
kuća trula sama se raspada.

“Il’ je djavo, ili su mađije,
il’ je nešto gore od oboje”;
Sve se više sada meni snije
da se poslije toliko godina
ostvaruje kletva materina;
da pozivi zemlji u dubine,
da poruke svijetu u širine
i vapaji nebu u visine
jedne tužne samohrane majke
i svih drugih žena punih jada
stižu natrag da pogode krive
i da druge opomenu žive:
-ko zlo čini nek se gorem nada.

****

Prošlo je već više od četrdeset ljeta
odkad je svršio rat i život ponovo cvjeta;
Drage sad počiva mirno na domaku svoga sina,
pa kroz bujanje travki ona se raduje unucima;

U Budvu dolaze opet stranci sa sviju strana
i nakon potresa mnogih pomalo nestaje rana,
ali majčine riječi kao da jošte bruje;
“Teško zemlji u kojoj slobode nema
i dje se plač sa kletvom čuje”.

(1)            Porijeklom is Skadra  (9) poludjela


Dragutin Karlo Deklić


петак, 20. април 2018.

Крсто В. Марковић - У ноћи

У ноћи

Пала је ноћ… све је мирно,
Дневног жагора нема,
Сам вјетрић јоште пирка –
Лагано … као да дрема.

Звјезде трепте… сјаје мирно…
Међу се нешто зборе,
Или се смјеше само,
-То знаде онај горе. –

А мјесец, он ћутећ’… иде
И снове снива своје,
О путевима дугим
-Починио их што је.

А ја се Вишњем молим,
За слогу рода мога,
Да с њоме Српство спасе
Од јада големога.

У молби рекох: Боже,
Да ли ће доћи вр’јеме,
Да Србин слогом грљен
Већ збаци ропско бреме!?

Тад вјетрић јаче пирну
- И даље тамо пође –
А ја чух слатке р’јечи
Гђе шапће: Доћи ће, доће.

Подгорица (Црна Гора)

Крсто В. Марковић


“Голуб” бр. 18  1898.













четвртак, 19. април 2018.

Ристо М. Поповић - Српкињицама


Српкињицама

Послушајте драге
Српкињице, мене:
Прво треба да сте
Добре и поштене –
Јербо такве само
Требају нам жене!
Не примајте онда
Ништа од туђина,
Као: језик, игре –
Ни самих хаљина.
Српски само зборте, –
Српски коло вод’те, –
А знадите ко сте,
Па се српски носте! –
- За туђинске ствари
Само нитков мари!
Јер туђинство ако
Са вама овлада:
Там’ и срца туђа
Остаће вам млада!
А давно се рекло:
“Туђе наше није, –
Од туђега, кћери,
Туга само бије!...”-
- Пригрлите дакле,
Што је српско само,
Да потпору јаку
У васке гледамо; –
Да будете зв’језде
Чиста ведра неба –
Јер такових жена
Српство наше треба! –

Загарач, (Црна Гора)  1901. год.

Поп-Ристо М. Поповић


“Голуб” бр.4  1902













среда, 18. април 2018.

Исаије Митровић - Поздрав Мићуну М. Павићевићу






Поздрав
Мићуну М. Павићевићу
младом срп. песнику

Само напред сив соколе
Почеци су лепи,
Песма души даје крила
Ум и срце крепи…

Што осећаш то и пиши
И у песме слажи,
Па уз душу свог штиоца
И своју оснажи…

У песми је веља сила
Она пале диже,
И истину светом труби
А никог не лиже!

Песма љубав приповеда
Та је љубав света,
Света као Божја суза
Са рајскога цвета.

Ко се песмом лепом бави
И песму познава,
Тај кроз песму рајским цветом
Све нас обасјава…

Томе душа баш је чиста
Ко Анђелско миље,
И невина ко у башти
Мирисно босиље…

Тај не знаде што је мржња
Завист, лаж проклета!
Све би на груд пригрлио
Што је бела света!...

Тај никоме зла не мисли
Сваком добро жели,
Туђој срећи, туђем добру
И он с весели…

Лети, лети сив соколе
У висине плаве,
Иде време српске виле
Да барда објаве…

Бихаћ       Исаије Митровић

“Голуб” бр. 11-12    1905.