понедељак, 22. јануар 2018.

Мило Јововић - У ноћи



У ноћи

По ноћа је, тишина је,
Не чује се живе душе;
Тихи само вјетрић пуше,
Гистићам се поиграје.

Бјели мјесец провирио
Уздижућ се изнад гора,
Па засјао изспред двора
Ђе замишљен бијах сио.

Златне звјезде трепту, сјају,
Тајанствене р’јечи збору,
Мене тужни јади мору
Па се стиско у свом вају.

Црне мисли све се роје,
Срце ми се остудени;
У луг густи и зелени
Славуј слатку пјесму поје.

Бјели мјесец мотрит станем
И звјездица силно јато,
Све се сјаје као злато, -
А ја само поуздахнем.

Слушам пјесму славуљеву,
Срце ми се у сласт топи!
И сан моје очи склопи,
Сањах моју милу лјеву!

Љубљах њене црне очи,
Љубјах лице, медна уста;
Ал не стаде жеља пуста,
Чим ми слатки сан искочи.

Зора бјеше кад се пренух,
Сунце бјеше искочило,
Мислим: јел’ то на јав било?
“Сан је лажна”, снужден венух.

Дижем к небу очи мутне,
Сакриле се звјезде сјајне
Чеснули су ноћне тајне,
И мог снова слатке слутње.

Ноћ је пошла, ш њом и јади.
После мрака зора сване,
Новом срећом сунце гране,
Да човјечји живот слади.

Посље туге, црног мрака,
Сви ће редом јади минут’,
И мени ће једном синут’
Сунце среће милог зрака.

У Бару (Црна Гора), 1894.

Мило Јововић 


“Slovanski Svet”  štev. 3   1894.















недеља, 21. јануар 2018.

Мило Јововић - Поздрав “Голубу”



Поздрав “Голубу”

Четврт в’јека од кад шириш крила,
Гдје се српски говори и дише;
Харнас су ти твоја Српчад мила,
Па т’ љубезно свуда пригрлише,
Јере си им младе душе храна,
Одвраћаш их од злоћа и мана’.

Што је часно, што је Богу драго,
То из тебе научити могу,
Род да штују, језик – своје благо;
Жарку љубав, братиствену слогу.
За тај наук и знање честито,
Харни смо ти “Голубе” вјечито.

Па желимо, да за много љета,
Ти похађаш соколиће младе,
А они ће к’о  пчела из цвета,
Твојим штивом душу да засладе:
Да им срце буде племенито,
Харни смо ти “Голубе” вјечито.

А сад топло још молимо Бога,
Српчад мила, соколићи сиви:
Чика-Јову на многаја многа,
Свемогући да дуго поживи,
И нека му све труде награди,
Што полаже за нараштај млади.

Бар                      Мило Јововић

Голуб”  бр. 2    1903.














субота, 20. јануар 2018.

Мило Јововић - Годишњица




Годишњица
смрти моје предраге матере

Дан за даном брзо прође,
Па с’ година створи једна,
Од кад тебе мајко драга,
Крије у гроб плоча ледна.

Дан за даном брзо прође,
Ал’ остаде туга иста:
Са срца ми с’ бол не брише
Ни с’ очију суза блиста.

Јер ме сјећа љубав твоја
Превелика и бескрајна,
Зато, мајко, твој губитак
Мом је срцу рана трајна.

Ах, та рана пребољети,
Нити може, нити смије,
Док и мене хладна плоча
У вјечитом гробу скрије.

О, варљиви, тужни св’јете,
Препун туге и невоље;
Ал’ када је мајка жива,
Све се сноси лакше, боље.

Мајку вапиш док је жива,
У радости и жалости;
Мајку вапиш све једнако,
Кад је труне у гроб кости.

С тога данас, драга мајко!
Након годинице једне,
Благодарне лијем сузе,
Сврху твоје раке ледне.

И молим се драгом Богу,
Пун жалости и очаја,
Да подари твојој души
Уживање вјечног раја.


Бар, 1903.     Мило Јововић

“Голуб” бр. 5    1903.












петак, 19. јануар 2018.

Мило Јововић - Пјеснику Змају




Пјеснику Змају

Седамдесет ти доврши
Па још си нам млад,
Здрав и чио, ведре душе
За корисни рад.
Твоје име – Чика-Јове,
Српчад знају сва,
Сви се за те Богу моле
Да т’ чува од зла;

Да т’ поживи још за дуго
За читави в’јек
Да с’ пјесама твоји мили
Хори диван јек.

Па и ја се с њима слажем,
Кличећ’: Боже дај!
Да нам дуго и за дуго
Живи пјесник Змај.

Бар                     М. Јововић 


“Голуб” бр. 4    1903.











среда, 17. јануар 2018.

Мило Јововић - Пригодом двадесетпетогодишњице ослобођења Бара




Пригодом двадесетпетогодишњице ослобођења Бара

Четврт вијека извршујеш, Бару,
Од новога твога препорода;
Од кад ти је синула слобода,
Од кад доби Господара свог!

Триста љета дворио си цару,
Трпећ’ муке бјесних јаничара,
Док ти судба даде Господара,
Да те спасе из очаја тог.

Твоји синци звали су се раја,
Клањали се беговима смјерно
Подносећи мука неизмјерно,
Од свуда их био црни мрак.

Чекали су, да се лише ваја,
Чекали су, да им зора сване,
Слободице сунце да им гране;
Да им с неба сине свети зрак.

Бог се смили на уздахе њине,
Те им посла српска владаоца
И рече им:”ево вашег оца,
Он ће да вам стиша горки плач;

Он ће ропске растурити тмине
И опростит не сносивих мука;;
Његова је осветница рука,
У њој блиста Обилића мач.”

Он ће натаћ’ на твој бедем горди
Српски барјак, да се вије славно,
Под Душаном где се вијо давно,
Истом славом да се вије сад.

Харни вјечно осветници ћорди,
Витешкога књаза Господара,
Са молитвом срчанога жара
Једногласно кликнимо у склад:

Боже свети! дуговјечно живи
Књаз Николу, нашег владаоца,
Кога си нам подао за оца,
За кога смо справни живот дат!

А ти, Бару, узгајај и живи
Дичне синке своме милом роду,
Да чувају вјеру и слободу,
Ту најљепшу божју благодат.


Бар, 1903. године    Мило Јововић


“Голуб” бр. 16     1903.













уторак, 16. јануар 2018.

Dragutin Deklić-Skit - Stari ribar

Stari ribar

Ka’ djetić je doša iz Mainskog Laza,          (2)
Kostjo, Ostoja, Nebojša zvani,
i šezdeset ljeta sred žege, vjetra i mraza
ribao je od Reževića pa sve do Jaza;
Umaro je od kolpa, u portu, na Pizani,       (3)  (4)  (5)

a barku su ćapili italijani.                                (6)

Iza njega je još dugo ostajala priča
da je znao vjetre da kara i duhove ziva,
da je po buri burdiža do podno Spiča,      (7)
ali da nikad nije bio kapac da pliva;              (8)
Htio je da ga mrtvog utope lijesom u zoru,

jer “ribar zanavijek pripada moru”.

Kažu da je u mladosti i vjerenik znavao biti
i osta spomen kako se nekoć Kostjo imao ženiti,
ali čekajući na nevjestu on nestade ispred oltara,
nakon što je činjeo fintu da su ga žuljele crevlje;     (9)   (10)
pa kad bi ga pitali zašto iz crikve pobježe bez traga,  (11)
tada je Kostjo, bez mucanja, znao lijepo da odgovara: 

“Pravi je junak ko znade pobjeći od žene i vraga”.



10- selo u predelu Maine kraj Budve; 2 – arhaična forma za riječ umrijeti, 3 – srčani ili moždani udar; 4 – luka, pristanište; 5 – deo luke u Budvi; 6 – prisvojiti, ukrasti; 7 – jedriti protiv vjetra;  8 – sposoban, umješan; 9 – pričiniti, glumiti; 10 – cipele; 11 – crkve, dijalektalna forma.

Dragutin Deklić-Skit

понедељак, 15. јануар 2018.

Мило Јововић - Царић



Царић
-по народној причи-

Тице мале и велике
Све што спада у њин род,
Скупиле се на састанку
Да прославе свечан год.

У том скупу вијећале,
Ко ће бити њихов цар?
Сад како ће ријешити,
Јер то није лака ствар.

Биће смутње, отимања, -
За првенством хрли свак,
Док се једном предомисле,
Да им избор буде лак.

Све рекоше једногласно
Да не буде срџба, мет:
Цар нека је ком најдаље
У висини допре лет.

Орлови се радоваху
Познајући своју моћ;
Ком’ је лакше него њима,
До облака самих доћ.

Покуњене стоје тице,
Што да чине оне сад?
Многе дивне пјевачице
Спопао је прави јад.

А најмањој једној тици
Ругаху се друге све:
Зар се и ти на лет спремаш,
Што обијаш џбун и тле?

Дође вр’јеме да се лети
И настаде крила шум,
А лукавој малој тици
Ево што ће паст на ум:

Под крилом се орла сакри,
То не спази нико жив;
Лети оро у висини
Куд не може соко сив.

Враћају се друге тице,
Још остаде оро сам;
Ал’ гле чуда, сад и њега
Спопао је силни срам.

Кад угледа изнад себе,
Да се вије мали тић,
Он му прхну испод крила
Ко би мог’о  њега стић?

Сад се оро земљи спушта,
Малаксала крила већ,
Коме царство сад припада?
То је сасвим лако рећ.

Тици малој сви рекоше:
“Царићем се имаш зват,
Рад заслуге и врлине
То ћемо ти име дат”.

Бар              Мило Јововић



“Голуб” бр. 7    1903.